Poslednji_put_zajedno

„I dalje imam taj šal koji si mi pozajmio,“ dodala je, gledajući u svoje ruke.

Marko se blago nasmejao, ali taj osmeh nije dopirao do njegovih očiju. „Kišobran koji se polomio na pola puta do tvoje zgrade. Bio sam skroz mokar, a ti si se smejala toliko da nisi mogla da otključaš vrata.“

„Sada ćemo ustati,“ odgovorio je tiho. „Platićemo ovaj račun, izaći ćemo na različita vrata i nećemo se okretati. Jer ako se okrenemo, Jelena, ostaćemo ovde zauvek, zarobljeni u onome što je moglo biti.“ poslednji_put_zajedno

Nisu morali ništa da kažu. Tišina između njih bila je teška, ispunjena godinama koje su ostavljali iza sebe. Bio je to onaj trenutak koji oboje poznaju, ali niko ne želi da ga imenuje. Poslednji put zajedno.

U restoranu na samom rubu grada, onom čija su svetla uvek bila previše prigušena i gde je miris stare kafe bio pomešan sa mirisom kiše koja je tek prestala, sedeli su Marko i Jelena. Ispred njih su stajale dve šolje, netaknute, dok je para polako nestajala u hladnom vazduhu. „I dalje imam taj šal koji si mi

„Zadrži ga,“ rekao je Marko. „Neka ostane kod tebe kao dokaz da smo nekada bili stvarni.“

Bila je to njihova poslednja zajednička noć, završena onako kako velike ljubavi često završavaju – ne uz krike i suze, već uz tihu spoznaju da je vreme za odlazak konačno stiglo. Bio sam skroz mokar, a ti si se

„Šta ćemo sada?“ upitala je ona, iako je odgovor znala.